„Књига о Љубинку“

056

„ Књига о Љубинку“ аутора Милана Миличевића је пуким случајем стигла до мене. Сада, када сам је прочитала и исчитала, схватила сам да се ништа не догађа случајно.

Милан Милићевић је био дете када је обећао да ће написати књигу о свом деди. Ипак, књига није само о деди Љубинку. Она је много, много више од тога.

Била сам дете када сам обећала да ћу једном написати књигу о својој баки.

Нису његово и моје обећање једино што мене спаја са овом изузетном књигом.

„ Књига о Милутину“ је књига коју сам читала толико пута да сам је скоро научила напамет. Похабана је, полураспаднута, искрзаних листова од честе употребе. Враћам јој се јер у њој тражим и налазим одоговоре на нека питања…

Књигу о Љубинку ћу, сигурна сам,  читати још ко зна колико пута. Враћаћу јој се сваки пут када ми понестане снаге да се изборим са лудилом у коме живимо; сваки пут када ми понестане нада да ће се ипак нешто променити.  И сваки пут ћу се изнова и изнова,  присећати и свога деде кога нисам упознала, о коме сам само слушала. А ипак знам и осећам да су Љубинко и мој деда у много чему врло слични. Преке нарави, а велики људи, они који ће погинути да би одржали дату реч, заштити слабијег…

Књига је животна, предивно испричана прича о тешким временима и људима који и у тим и таквим временима нису престали да буду људи. И о оним другима који никада то нису ни били.

На мене је оставила изузетно јак утисак. Доживела сам је врло лично. Верујем да нисам једина и да има много оних који ће је доживети на исти или сличан начин.

Док сам читала, имала сам утисак да Милан не описује свог, већ мог деду или ЂЕДА…

Јула, Милутинова мајка, изговара моје реченице, чита ми мисли…

И нарав нам је слична 🙂

Описујући прошлост своје породице, Милан описује прошлост нашег народа, сеобе, страдања и патњу, ратове и борбе. Описује и оне унутрашње борбе, најтеже,  које човек води сам са собом…

Књига  тера на размишљање. Ко смо, какви смо, у шта смо се претворили…

Да ли смо одувек били овакви или смо такви постали…

На овим просторима никада није било лако рађати се, живети, преживети, радовати се, туговати, умирати…

„Сви људи погрешно мисле. Ако нећеш да мислиш као они, онда мисли својом главом. Ал` то ће те коштат…“

 

Увек је коштало. И кошта. Неки су спремни да плате ту цену, неки не. Нису сви људи од истог материјала.  Постоје они који се повијају као грана на ветру и они који се неће савити ма колико их живот шибао. Љубинко је био од ове друге врсте. Непоколебив и истрајан и у рату и у миру.

Бринуо је Љубинко за своју децу и унуке, говорио да су превише „ свилени“, плашио се како ће и да ли ће преживети ако дође до новог рата. И имао је право што брине. Променили смо се. Као да нам се крв разредила.

Одавно не живимо у складу са природом, не ослушкујемо је.

Поводљиви смо, лако нас је купити и још лакше продати.

Нисмо слободни…

Постали смо робови…

Сами смо себи највећи непријатељи…

„ Свак је друкчи, ал не зато што је Црногорац ил` не, но што свако има друкчу нарав, друкче ради и друкче живи ал` сви једнако мисле. А кад` људи једнако мисле, онда нико не мисли…“

 

Колико истине у свакој Љубинковој речи.

Сви мисле а нико или мало ко мисли својом главом.

Нема оригиналности. Постајемо лоше копије…

Идоли су нам накарадни, циљеви недефинисани, не знамо шта желимо…

Саможиви смо, себични…

Заборављамо ко смо, ко су нам били преци…

Заборављамо и занемарујемо своју традицију, светиње, корене, обичаје, језик…

Претварамо се у бића која једу, спавају, раде и не мисле ни на прошлост ни на будућност…

Немамо своје ЈА…

Не држимо дату реч, лажемо, варамо, крадемо, лицемерни смо…

„ Са Турцима смо ратовали за десетак, а ове наше битанге направише тако да десетак остаје нама, а остало узимају они…Докле, бре! Докле?“ каже Јула.

„ Е, то ћу одмах да ти кажем: док се шајкача поново не роди. Она шајкача којој је Арчибалд Рајс поклонио своје срце на Кајмакчалану; она шајкача чијој се патњи пре сто година поклонио читав свет.

Док поново брђани и село не постану јачи од градова. Док свака кућа у Кривошијама поново не заима бар по једну краву. Док људи не почну да размишљају о другим људима, али не преко државних комисија и фондова, него лично – сваки од нас. Ето, тада“.

У праву је Јула. Докле бре!?

У праву је и Милутин. Села су нам напуштена, у коров зарасла. Нема живота у њима, нема плача и цике деце, нема младих. Тек понегде покоји старац или старица, сами у пустом селу.

Градови пренасељени, посла нема, многи гладују а земља нам плодна и родна. Таква земља може да нахрани и многољуднији народ од нашег. А нама је драже да гладујемо него да обрађујемо земљу…

„ А све наше искуство умире са нама. Шта ће остати иза нас? Аутомобили? Куће? Друмови? Све ће то да буде урушено и претопљено… Иза нас ће остати само наше речи и ништа више…А и то, само ако има ко да их слуша…Ако има ко да их  пева или чита…“

Хвала Богу да има људи попут Милана Милићевића иза којих ће остати речи, реченице, књиге… Хвала Богу да има још људи који ће читати Миланове и не само Миланове речи…Оних који неће заборавити ко смо, оних који ће сачувати од заборава нашу прошлост…

„ А најгоре од свега што су се људи отуђили. Више се не дружимо као пре, више не делимо муке, а исте су нам. Више се не смејемо од срца, него од једа. Све је постало некако туробно и вештачко, као да су нам и срца претопљена у пластику..“

 

И сведочанство и опомена. Ништа нисмо научили из прошлости. Не само да нисмо научили него заборављамо, стидимо се својих предака уместо да се поносимо…

Народ који заборавља своје претке и своју прошлост нестаје…

Јер „ историја се понавља, само сваки пут све више кошта“…

„ А они на један динар који дају, узму десет које однесу одавде. Зашто би иначе долазили? Што смо им лепи? Ето зашто они живе раскошно: зато што их ми пуштамо да нас краду…А наши политичари им због оног једног динара отварају широм врата, за све те белосветске преваранте, „испушене муштикле“, које ни њихови неће да трпе, па их утрапили нама…да нам продају ђинђуве и шарене лаже за скупе паре!“ каже Јула, Љубинкова кћи.

Аутор је причајући о свом ЂЕДУ    ЉУБИНКУ и својој породици написао историју свих наших породица, страдања, несрећа, подела од Турског доба  до данашњих дана.

Потресно, дирљиво, јако, моћно…

CAM00055

П.С. Од срца захваљујем Милану Милићевићу на поклону непроцењиве вредности.! За мене „ Књига о Љубинку“ има огромну вредност.

Дугујем захвалност Негослави Станојевић, јер да није било њеног текста о овој предивној књизи ко зна да ли бих добила на дар овакав бисер.

 

Advertisements

4 mišljenja na „„Књига о Љубинку“

Hvala što ste posetili moj blog

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s